Da smo sada u staroj, dobroj eri Fejsbuka - gde se dele pesme Saše Kovačevića od strane koleginica sa drugog smera i radovi Marlona Brutala od onog ortaća u šuškavcu iz kraja što nikada ne ulazi plus na granici 3.5 cigara u pakli - sigurno bi vam barem jedan lik u ovom trenutku iskočio sa statusom: "Moj život je Vimbldon, samo trava i bele linije, hehe, haha". Neizostavna i nezaobilazna fora, taman da ti tetka iz Ostružnice vidi na šta daješ tih 500 dinara što ti udeli kad dođe za vikend.
Srećom, svi smo sada odrasli ljudi (valjda), pa se okrećemo nekim drugim stvarima. Tipa ko će da uđe više gemova, više duplih grešaka, može li Novak Đoković da osvoji taj prokleti 25. grend slem, ima li Serena Vilijams u 50 godina više snage za jedan kvalitetan meč nego ti da odeš sad na 38 stepeni do prodavnice po 'leba i dva čokanja vinjaka...
Realno, Vimbldon je najlepši. Jes da može da bude dosadno mnogima jer su neki mečevi uglavnom samo da se servira i tri udarca maksimalno, ali kako ko voli. Neko voli ono valjanje u blatu u Parizu, neko voli da ostaje budan celu noć kad se igra u Njujorku, neko voli da jede sladak kupus, ima raznih ljudi. Svakako, Vimbldon je najlepši.
Estetski prija za oko trava - dok je ne izriljaju divljaci poput Zvereva posle tri dana jer čovek vuče nogu na servisu kao bikovi oni kad se zaleću u crtaćima - prija i što igraju u belom, lepo sve za oko, gospodski. Još ako si tamo nekom prilikom pa platiš sedam jagoda i kiselu vodu u ceni dve dnevnice građevinca u Stokholmu. Ih, milina.
Imamo dve nedelje da se nagledamo svega i svačega, a poslednji dan bismo mogli da vidimo sve ono što svi priželjkujemo. Da Nole i Sabalenka... Ma ne to.
Uživajmo malo, samo napred Alehandro Davidovič Fokina!
