Došlo je to vreme kada svaki teniser u torbi mora da ponese pet pari čarapa i tri para patika, kao da kreće na ekskurziju na Divčibare sa učiteljicom i drugarima iz IV/3 jer će se usvinjiti šest puta kada bespotrebno budu terali decu da se penju po planinama, umesto da ih puste da u hotelskoj sobi jedu Filbi, piju čokoladno mleko i razbiju luster zbog kojih će im roditelji razbiti glavu kada dođu kući, pošto će morati da se plati u tri rate.
Nema više servis botova, kratkih poena, udaranja iz sve snage i Bena Šeltona koji može da dođe do polufinala nečega tako što samo divlja. Došlo je vreme da se proklizava, da poeni traju duže nego igra spojnice u Slagalice i da Bublik/Mute/Džumhur urlaju na glavnog i linijskog sudiju jer su svi turniri na šljaci toliko tvrdoglavi da ljudi od 50, 60 godina očima gledaju gde pada loptica, umesto da se uvede neke tehnologija i da bre to liči na nešto.
Sećamo se kako je Viktor Troicki oteo kameru onom gospodinu radniku, pa pokazivao tamo trag gde je pala lopta, ali džabe, kada o tome svakako odlučuje ovaj što treba da siđe sa stolice i posle sat i po vremena kao on vidi gde je pala loptica, a u stvari ne može ni teletekst da vidi sa drugog stola kad sedi u kladži.
Elem, ovde se rađaju i iznenađenja, neki novi igrači, neki novi dosadnjakovići koji mogu da 45 puta prebace loptu preko mreže iz bilo koje pozicije i onda kad je neki Aleksandre Miler zakuca u mrežu da stisnu pesnicu i pogledaju ka boksu kao da su pobedili na trci konja protiv Nikole Jokića u Somboru.
Došlo je vreme da se valjamo u blatu izmrvljene cigle, da se udara posle svakog poena reketom u đon patike, pa da meč u dva seta može da traje i dva i po sata.
Ko voli, nek izvoli. U nekom trenutku će smoriti i plakaćemo za barem nekom 250-icom u San Marinu, ali nema veze.
Ima i ovo svoju čar. Ajmo, šljaka!
